ДРАМ је облик рачунарске меморије која се користи као системска РАМ меморија. Сви савремени рачунарски уређаји користе једну или другу врсту синхроне ДРАМ меморије као своју системску РАМ меморију. Тренутна генерација је ДДР4, иако је ДДР5 управо стигао на тржиште.
Пре ДДР РАМ-а, међутим, постојао је СДР РАМ. Технички, СДР РАМ је ретроним, како се у почетку звао СДРАМ, скраћеница за синхрона динамичка меморија са случајним приступом. Ово га је разликовало од претходних облика ДРАМ-а, који су били асинхрони.
За разлику од синхроног ДРАМ-а, меморијски сат није синхронизован са тактом ЦПУ-а за асинхрони ДРАМ. То значи да ЦПУ није свестан брзине којом РАМ ради. ЦПУ издаје инструкције и обезбеђује податке који се уписују у РАМ брзо као и команда и И/О магистрале дозвољавају, уз очекивање да ће меморијски контролер то обавити на одговарајући начин брзина. То такође значи да ЦПУ тражи податке не знајући колико дуго ће морати да чека на одговор.
То је значило да је ЦПУ-у био потребан да шаље команде ређе него што је то дозвољавала спецификација. Ако је друга команда послата пребрзо, њен рад би могао да утиче на прву. Оваква ситуација би довела до корупције података и бесмислених одговора. Систем је радио и био је стандард за ДРАМ од његовог почетка 1960-их док синхрони ДРАМ није показао своју супериорност и постао доминантан облик ДРАМ-а.
Историја асинхроног ДРАМ-а
Прва итерација асинхроног ДРАМ-а имала је неефикасност. Са свим ДРАМ-ом се ступа у интеракцију обезбеђивањем реда и колоне меморијских ћелија. Након пружања ових информација, можете или писати податке у те ћелије или читати податке из њих, у зависности од датих команди. Да бисте остварили интеракцију са било којом меморијском ћелијом, први треба да се обезбеди ред, у оном најспоријем делу процеса читања или писања. Тек када је ред отворен, колона се може изабрати за интеракцију са одређеним меморијским ћелијама.
Прва итерација асинхроног ДРАМ-а захтевала је да се адреса реда обезбеди за сваку интеракцију. Важно је да је то значило да се спор процес отварања реда морао догодити сваки пут. Чак и ако је интеракција била са истим редом. Друга итерација, названа РАМ режима странице, омогућила је да се ред држи отвореним и да се изврши више операција читања или писања на било којој од колона у том реду.
ДРАМ у режиму странице је касније побољшан помоћу ДРАМ-а у Фаст Паге Моде. ДРАМ у режиму странице је дозвољавао само да се наведе стварна адреса колоне након отварања реда. Издата је посебна команда која је давала упутства за одабир колоне. Режим брзе странице је омогућио да се адреса колоне наведе пре инструкције за избор колоне, обезбеђујући мало смањење кашњења.
ЕДО ДРАМ
ЕДО ДРАМ или Ектендед Дата Оут ДРАМ додали су могућност избора нове колоне. Истовремено, подаци се и даље читају из претходно наведене колоне. Ово је омогућило да се команде конструишу и обезбедило је повећање перформанси до 30%.
Бурст ЕДО РАМ је био последњи асинхрони ДРАМ стандард. Како је стигао на тржиште, синхрони ДРАМ је већ направио кораке ка томе да постане доминантан облик ДРАМ-а. Омогућио је да се низ адреса колона одреди у једном циклусу такта избором адресу, а затим одредите да прочитате до следеће три колоне у реду за смањено латентност.
Закључак
Асинхрони ДРАМ је био рани облик ДРАМ-а који није синхронизовао ДРАМ сат са сатом ЦПУ-а. Ово је функционисало довољно добро док су фреквенције процесора биле ниске. Али како су се повећавали, почела је да показује своју слабост. Синхрони РАМ је на крају постао доминантан играч на тржишту ДРАМ-а. Његова повећана ефикасност и скалабилне перформансе настављају да се побољшавају. Тренутно се у суштини не прави никакав асинхрони ДРАМ јер га ништа стварно не користи. Мало је вероватно да ће се икада вратити.