Интерактивни видеодиск је компјутерски потпомогнута технологија инструкција или ЦАИ технологија која користи а рачунара како би кориснику омогућио приступ до два сата видео материјала који се чува на а видеодиск. Видеодискови су претеча много познатијих ЦД-РОМ-ова и оптички су медији за складиштење података само за читање, слично као и ЦД-ови. Видео дискови су, међутим, дизајнирани посебно за складиштење и насумични приступ и преузимање слика, фотографија и континуираног видео записа.
Тецхнипагес објашњава интерактивни видеодиск
Да би их читао и комуницирао са њима, кориснику је потребан фронт-енд програм који му омогућава приступ информације на диску, и обично јасније специфицирају тачно које слике желе повратити. У примеру видео диска Народне галерије, корисник би могао да наложи програму да их прикаже све слике које укључују животиње, на пример, и диск би тада показао релевантан садржај за корисник.
Застарели као што су сада, видео дискови су дискови са случајним приступом који садрже и аудио и аналогне видео сигнале (у било којој комбинацији оба) снимљене у аналогном облику. У поређењу са модерним ДВД-овима и још модернијим опцијама снимања, нижи квалитет и ограничени капацитет складиштења видео дискова чине их неодрживом опцијом за све осим за најспецифичне сврхе. Ране верзије видео диска су већ постојале 1965. године када је компанија Вестингхоусе Елецтриц објавила верзију која је могла да чува до 400 слика и 40 минута звука – далеко од већих медија за складиштење као што су ВХС и ДВД који су ускоро заменили видео диск довољно.
Уобичајене употребе интерактивног видеодиска
- Интерактивни видеодиск је изграђен на истој филозофији дизајна као и ЦД користећи ласер за читање података.
- Интерактивни Видеодиск помаже да се подстакне ангажовање у окружењу за учење кроз своју интерактивност.
- Заговорници интерактивног видео диска су тврдили да он може бити моћно образовно средство.
Уобичајене злоупотребе интерактивног видеодиска
- Интерактивни видеодиск је само друго име за ДВД.